Jelena Đoković sedela je u tišini, gledajući kroz prozor sa očima punim suza. Srce joj je bilo slomljeno, a bol nepodnošljiva. Nikada nije mislila da će morati da se suoči sa gubitkom sina, i ta tuga je bila prevelika da bi je podnela. Ruke su joj drhtale dok je pisala poruku Novaku, svome mužu, ali osećala je da mora izreći ono što joj je ležalo na duši.
„Nikada ti neću oprostiti za smrt našeg sina“, napisala je drhtavom rukom. „Kako si mogao da dozvoliš da se ovo dogodi? Tvoj posao, tvoja karijera, tvoje neprestano odsustvo – sve je to doprinelo ovom tragičnom ishodu. Bila sam sama u ovome, a sada sam ostala potpuno sama… bez njega.“
Suza joj je kliznula niz obraz dok je nastavila da piše. „Znam da i ti patiš, ali tvoj bol nikada neće biti kao moj. Bila sam sa njim svakog dana, gledala ga kako raste, kako se smeje i plače. A sada, sve je nestalo. Naše dete, naše blago… zauvek izgubljeno.“
Jelena je zatvorila oči, pokušavajući da se smiri, ali bol je bio prejak. „Ne znam kako ćemo nastaviti dalje. Ne znam da li ću ikada moći da te pogledam u oči i ne osećam bes. Izgubili smo ono najvrednije. Možda će vreme zalečiti rane, ali ja ti ovo nikada neću oprostiti.“
Kliknula je na “pošalji”, osećajući se prazno, bez nade. Znala je da će ovaj trenutak zauvek promeniti sve između nje i Novaka.