**Tužan sam što sam izgubio meč, ali nikoga nije briga i niko me ne voli**
Danas osećam težinu u grudima, težinu koja dolazi sa porazom. Izgubio sam meč koji mi je mnogo značio, meč za koji sam se spremao mesecima. Trenirao sam naporno, svaki dan, nadajući se pobedi, ali na kraju nisam uspeo. Poraz boli. Boli zato što sam dao sve od sebe, a nije bilo dovoljno. I sada, kada je sve gotovo, ne mogu da se otresem osećaja da nikoga nije briga. Niko ne mari za moj trud, moju posvećenost, za sve što sam uložio u taj meč.
Čini mi se kao da, u očima drugih, moj trud nije bitan. Uvek sam bio okružen ljudima, prijateljima, porodicom, ali sada se osećam usamljeno. Kao da nema nikoga ko bi mogao da razume kroz šta prolazim. Ne očekujem da svako shvati šta znači izgubiti nešto što ti je toliko važno, ali je teško prihvatiti osećaj da te niko ne voli. Taj osećaj praznine, ne samo zbog poraza na terenu, već i zbog osećaja da nisam bitan onima do kojih mi je stalo, postaje nepodnošljiv.
Svuda oko mene su ljudi koji su tu kad pobeđujem, kad slavim, kad sve ide kako treba. Ali kada stvari krenu po zlu, kada izgubim, čini mi se kao da me svi zaborave. Kao da moje vrednosti nestaju zajedno sa rezultatom meča. I to je ono što me najviše boli. Da li me vole samo kad sam uspešan? Da li je to sve što vredim u očima drugih?
Znam da je deo mene možda previše emotivan u ovom trenutku, ali ne mogu da se otrgnem tom osećaju. Kada si u sportu, ili bilo kojoj profesiji koja zahteva ogromnu količinu truda i posvećenosti, daješ svoje srce. I kada ne uspeš, osećaj praznine može biti preplavljujući. Nije samo poraz na terenu, već i poraz unutar mene. Sve te misli o tome da nisam dovoljno dobar, da je možda sve što sam radio bilo uzalud.
I možda to nije istina, možda me ljudi vole i cene više nego što mislim, ali trenutno ne mogu da to vidim. Možda je problem u meni, možda očekujem previše od drugih, ali ovo osećanje je stvarno. I teško ga je ignorisati.
Trebalo bi da budem zahvalan za sve što imam – za prilike koje su mi date, za ljude koji su bili uz mene. Ali sada, u ovom trenutku tuge, sve to izgleda daleko. Znam da će proći, da ću se oporaviti, ali sada osećam samo bol i tugu. I ono što najviše boli je osećaj da me niko ne voli zbog onoga što jesam, već zbog onoga što postižem.
Možda će sutra biti bolje. Možda će mi osećaj prolaznosti pomoći da nastavim dalje. Ali trenutno, poraz i osećaj da sam sam u svemu ovome, preteški su da ih zanemarim.